49 gostiju, 0 korisnika

Poslednje poruke

Autor Tema: Omiljeni stihovi  (Pročitano 57091 puta)

Van mreže lunja

  • Moderator
  • Ne silazi sa Foruma
  • *****
  • Poruke: 4498
  • Vredi li...uopste?
    • Lunjin kutak
Re: Omiljeni stihovi
« Odgovor #45 poslato: Februar 17, 2009, 12:34:45 »
Od ko zna koliko hiljada minuta,
i pregrst sati, dana i nedelja,
kad se sve skupi i oduzme, za ceo svoj zivot si:
tri godine bio u autobusu,
72 sata stajao na semaforu,
sto sati si se svadjao sa sopstvenom zenom,
a ostalo sa postarom...
30 sati si hranio svog psa,
i dve godine se izlezavao nakon sna,
...bolje da mi ne kažu koliko je prespavano...
i svaki me put ubiju istine i procene,
slike i statistike,
uzasi istine izgubljenog vremena,
kratka kriza analiza...
koliko li sam se sati samo gledala u ogledalu,
prala, zube, sudove il prozore,
minut po minut- propao dan,
dan po dan- propala godina,
godina po godina- baceni snovi
i ubiju me ti racuni i popisi,
dva izgubljena pišem, tri promasena pamtim...
i niko mi ne kaže koliko sam vremena stracila voleci tebe-
bez sumnje bi me tek to ubilo,
od svih mojih pesama i redova
koliko li je tebi bilo napisano...
Evo, sve ih bacam sada,
na gomilu, pa pravo u vatru
jer mi se sad sve cine lazne,
a kome da cvilim za odstetu,
jer tako propalo vreme
malo se kome desilo na svetu.
I stajati ispred crvenog na semaforu,
imalo je vise smisla nego voleti tebe,
i juriti penu po masnim tanjirima,
skupljati srcu i čistiti cipele,
dvesta sati hraniti golubove,
pola veka raspremati krevet,
ma bolje je bilo otici sa cergom,
pa hraniti konje i popravljati kisobrane,
nego se i jedan tren probuditi kraj tebe!
Jer bi i taj jedan posejao ostale,
dane muke, zaluda i besmisla
bolje je bilo utopiti se u glupoj statistici,
nego biti deo sopstvenog racuna i poraznog bilansa,
i onih sedamdeset, i onih pedeset, i onih tamo nekoliko sitnih,
ja sam ceznula za tobom,
da nisam znala da ceznem za sopstvenom fikcijom,
da nisam znala da ceznem za nekim svojim zaostalim snom,
a da je covek tvog lika, adrese i maticnog broja,
jedan bledi covek od papira i magle,
sa tudjim pricama i frazama,
pun promaje i belanca umesto slaga,
i se?era umesto marcipana,
mnogo buke- praznih dana.
Ja sad hoću svoje vreme natrag,
sve te dane ja hoću sa kamatom
da opet mogu onako da volim,
i da opet budem onako gladna, onako spremna
onako pitka, mila i mlada,
da budem i krotka ako treba glupa,
samo ne gorka... ovako gorka,
opora i hladna, k'o jesen umorna
a da sam se svadjala tolike sate sa postarom
sa prodavcem kokica i prvim komsijom
i cekala zeleno, i hranila psa
pa makar bi malo sunca ostalo
pa makar bi malo još toga zasjalo,
i ne bi sve tako trajno potonulo,
i pojelo godine i sve oko njih...
Na svakih sto sati, neko i sto baci
al mu mnogo vise treba da to shvati.
N.A
_________________
Bačeno srce uvek nadje svoje mesto.
I onda to bačeno srce više ne plače često.

Van mreže lunja

  • Moderator
  • Ne silazi sa Foruma
  • *****
  • Poruke: 4498
  • Vredi li...uopste?
    • Lunjin kutak
Re: Omiljeni stihovi
« Odgovor #46 poslato: Februar 17, 2009, 12:37:37 »

Kad ptica prestane voljeti drugu pticu, ona joj ne kaze; "Odleti sada hiljadu milja daleko da ne bi gledala ravnodusnost kako se gomila u mojim zjenicama!"
Jer ptica nije troma kao covjek; daljina je za nju leprsanje slatke svjetlosti koja raspiruje ljubav.
Ne kaze joj; "Sad se sakrij hiljadu stopa duboko ispod zemlje,da ne cujes kako pjevam u predvecerje njeznu uspavanku drugoj dragani koja lezi sa kljunom u mome krilu...!"
Jer ptica nije povrsna kao covjek; ona zna da se otkucaji srca pod zemljom propinju jos snaznije, i umjesto umirujucih zvukova uspavanke cijela bi suma morala slusati tutnjavu podzemlja koju je izbacio bol.
Zato ptica kad prestane voljeti drugu pticu,ona ostane pokraj nje da tu umre u samoci.
A covjek kad prestane voljeti drugog covjeka, od stida i pomutnje ne zna sto bi,i bjezeci sve dalje od njega, ugnijezdi u svom srcu njegovu tugu.
Vesna Parun

_________________
Bačeno srce uvek nadje svoje mesto.
I onda to bačeno srce više ne plače često.

Van mreže mivka

  • Novajlija
  • *
  • Poruke: 114
Re: Omiljeni stihovi
« Odgovor #47 poslato: Februar 25, 2009, 16:11:58 »
         KOLEGE

Da li još pišete stihove
ili samo krčmite njihove
režimske baljezgarije
o pesničke ništarije?!
Pišete kako vas nauče,
pišete kada vam naruče
za praznike i sahrane.
kada vas napoje i nahrane.
Ližete ruke cvileći
pesnički mozgovi pileći.

Bora ĐorĐević..Čorba

Van mreže One life

  • Aktivan član
  • **
  • Poruke: 301
  • One love
Re: Omiljeni stihovi
« Odgovor #48 poslato: Februar 27, 2009, 10:27:49 »
Iz kojeg si ti svijeta



iz kojeg si ti svijeta
iz kojeg cvijeta dolazis
zasto nisi kao i sve druge zene
koje prodju kao sjene
cija se ni imena ne pamte
ciji se dodiri usana zaborave
s prvim jutrom
iz koje si ti ljubavi
iz koje knjige
iz kojeg romana
kad mi tako bez ikakvog plana
bez namjere
srce lomis na dijelove
i noci mi pretvaras u dane
koja si ti zena
kad mi pola zivota u tebe stane
zbog koje zalim
sve ovo sto prebrzo ide
sto su jeseni blize
i sto mi se suze vide prvi puta
jedino si s neba mogla doci
jer druge putove poznam
i na njima sam s drugima bio sam
iz kojeg si svijeta
iz kojeg cvijeta nosis taj miris
da te volim
i nikad ne prebolim

Zeljko Krznaric

Van mreže Bubasvaba

  • Hyper-aktivan član
  • ***
  • Poruke: 660
  • Jutro ce promeniti sve. ..
Re: Omiljeni stihovi
« Odgovor #49 poslato: Mart 01, 2009, 22:46:12 »

Možda spava

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
Pesmu jednu u snu što sam svu noc slušao:
Da je čujem uzalud sam danas kušao,
Kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

U snu svome nisam znao za budjenja moć,
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.
U snu svome nisam znao za buđenja moć.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,
I u njemu oči neke, nebo nečije,
Neko lice, ne znam kakvo, mozda dečije,
Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Ne secam se niceg više, ni očiju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il' te oči da su moja duša van mene,
Ni arije, ni sveg drugog, sto ja noćas snih;
Ne sećam se nićeg više, ni očiju tih.

Ali slutim, a slutiti još znam.
Ja sad slutim za te oči, da su baš one,
Što me čudno po životu vode i gone:
U snu dođu, da me vide, šta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.

Da me vide dođu oči, i ja vidim tad
I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;
Njene oči, njeno lice, njeno proleće
U snu vidim, ali ne znam, što ne vidim sad.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad.

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled što me gleda kao iz cveća,
Što me gleda, što mi kaze, da me oseća,
Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom živi ili počiva;
Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;
Možda spava, i grob tužno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, nevidjena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.

Vladislav Petkovic Dis
"Uništite moje želje, izbrišite moje ideale, pokažite mi nešto bolje, i ja ću poći za vama." - Dostojevski

Van mreže One life

  • Aktivan član
  • **
  • Poruke: 301
  • One love
Re: Omiljeni stihovi
« Odgovor #50 poslato: Mart 02, 2009, 00:17:10 »
Očiju tvojih da nije

Očiju tvojih da nije
Ne bi bilo neba
U malom našem stanu

Smeha tvoga da nema
Zidovi ne bi nikad
Iz očiju nestajali

Slavuje tvojih da nije
Vrbe ne bi nikad
Nežne preko praga prešle

Ruku tvojih da nije
Sunce ne bi nikad
U snu našem prenoćilo
  Vasko Popa

Van mreže mivka

  • Novajlija
  • *
  • Poruke: 114
Re: Omiljeni stihovi
« Odgovor #51 poslato: Mart 03, 2009, 11:32:30 »
       ***

Moj se ortak rokao u venu
ovih dana platio je cenu,
kad se predoziro
on se patosiro.
Sad na nebu,eno ga,
jaše konja beloga.

Nekada je hors
šmrkao kroz nos
a sad se debelo
navuko na belo.

Bora Đorđević ..Čorba

Van mreže Bubasvaba

  • Hyper-aktivan član
  • ***
  • Poruke: 660
  • Jutro ce promeniti sve. ..
Re: Omiljeni stihovi
« Odgovor #52 poslato: Mart 19, 2009, 23:25:10 »
Cutite, Cut'te!. .

Cutite, cut'te!. .. Sprom u ruci
steko sam sebi u rodu glas;
S krvavom sabljom na bojnoj muci
bolji sam bio - bolji od vas!

Da ste me vid'li - to da ste samo!
Al' onde, znajte, ne bese rob!
Ubojne sablje kad potrzamo:
Pobeda! -Juris! Il', bolje, grob!

Zvuk trube, huji, poljana jeci,
grmi i puca oganj i prah;
Cuteci stojis, padas bez reci,
gines za narod, gines bez stra.

Plamen i dim, gori nam lice,
mrki ko vuci dodjemo svi-
al' gde beste vi, kukavice,
pudljivci hudi, lazljivi psi?. ..

                Djura Jaksic
« Poslednja izmena: Mart 19, 2009, 23:26:24 by Bubasvaba »
"Uništite moje želje, izbrišite moje ideale, pokažite mi nešto bolje, i ja ću poći za vama." - Dostojevski

Van mreže mivka

  • Novajlija
  • *
  • Poruke: 114
Re: Omiljeni stihovi
« Odgovor #53 poslato: Mart 22, 2009, 12:35:39 »
SOBA

Dok sam bio mlađi ja sam svoju sobu
ušuškivao kao majčinu utrobu.

A u toj samotnoj kuli od papira
nalazio malo spokoja i mira.

Al sad mi se čini evo neko doba
kao da sam se uželeo groba.

I da ne skidam prašinu sa police
nego plevim korov sa svoje grobnice.

      Matija Bećković

Van mreže Bubasvaba

  • Hyper-aktivan član
  • ***
  • Poruke: 660
  • Jutro ce promeniti sve. ..
Re: Omiljeni stihovi
« Odgovor #54 poslato: Mart 22, 2009, 13:57:52 »
U zimski dan

Celoga je dana sneg lagano pado
Kao s voćki cvet.
O, kako večeras, o kako bih rado
Odletela nekud daleko u svet,
Nekuda daleko kroz cvetove snežne,
Kao leptir lak
I nekome htela reći reči nežne,
Tople, lepe, nove, kakve ne zna svak.
 
I sutona celog sneg je tiho pado
Umoran i gust.
Večeras bih nekog ugledala rado,
Ali njega nema. Put je davno pust
Samo s bledog neba beloj zemlji sleću
Pahulje kroz zrak.
O, kako je bolno kad ti doći neće
Neko koga čekas, a spušta se mrak.

                Desanka Maksimovic
"Uništite moje želje, izbrišite moje ideale, pokažite mi nešto bolje, i ja ću poći za vama." - Dostojevski

Van mreže lunja

  • Moderator
  • Ne silazi sa Foruma
  • *****
  • Poruke: 4498
  • Vredi li...uopste?
    • Lunjin kutak
Odg: Omiljeni stihovi
« Odgovor #55 poslato: Avgust 31, 2009, 09:50:23 »
Ružokradice

Neko bude ružino drvo
Neki budu vetrove kćeri
Neki ružokradice
Ružokradice se privuku
Ružinom drvetu
Jedan od njih ukrade ružu
U srce je svoje sakrije
Vetrove se kćeri pojave
Ugledaju obranu lepotu
I pojure ružokradice
Otvaraju im grudi
Jednom po jednom
U nekoga nađu srce
U nekoga bogami ne
Otvaraju im otvaraju grudi
Sve dok u jednog srce ne otkriju
I u srcu ukradenu ružu...
_________________
Bačeno srce uvek nadje svoje mesto.
I onda to bačeno srce više ne plače često.

Van mreže lunja

  • Moderator
  • Ne silazi sa Foruma
  • *****
  • Poruke: 4498
  • Vredi li...uopste?
    • Lunjin kutak
Odg: Omiljeni stihovi
« Odgovor #56 poslato: Avgust 31, 2009, 09:53:54 »
Kad sam je drugi put video

Kad sam je drugi put video rekao sam:
“Eno Moje Poezije kako prelazi ulicu.”
Obećala je da će doći ako bude lepo vreme
Brinuo sam o vremenu pisao svim
meteorološkim stanicama
Svim poštarima svim pesnicima a naročito
sebi
Da se kiše zadrže u zabačenim krajevima.
Bojao sam se da preko noći ne izbije rat
Jer na svašta su spremni oni koji hoće da ometu
naš sastanak
Sastanak na koji već kasni čitavu moju mladost.
Te noci sam nekoliko vekova strepeo za tu ženu
tu ženu sa dve senke
Od kojih je jedna mračnija i nosi moje ime
Sad se čitav grad okreće za Mojom Poezijom
Koju sam davno sreo na ulici i pitao:
Gospodjice, osećam se kao stvar koju ste izgubili
Da nisam možda ispao iz vaše tašne.
Ja sam njen lični pesnik kao što ona ima i
lične ljubavnike
Volim je više no što mogu da izdržim
Više od mojih raširenih ruku
Mojih ljubavnih ruku punih žara punih magneta
i ludila
Moj snu kao asfalt izbušen njenim štiklama
Noći za mene sve duža bačena između nas
Ona mi celu krv nesrećnom ljubavlju zamenjuje
Moje su uši pune njenog karmina
Te providne te hladne uši to slatko u njima
Kad se kao prozori zamagle od njenog daha.
Kako je ona putovala pomerao se i centar sveta
Pomerala se njena soba koja ne izlazi iz moje
glave
Šumo vremena šumo ničega ljubavna šumo
Još ne prestaje da me boli uvo
Koje mi je pre rođenja otkinuo Van Gog
To uvo što krvari putujući u ljubavnim
kovertama.
U staklenu zoru palu u prašinu
Plivao sam što dalje ka pustim mestima da bih
slobodno jaukao
Ptico nataložena u grudima što ti ponestaje
vazduha
Radnice po podne na tuđem balkonu
Već dvadeset godina moj pokojni otac ne
popravlja telefon
Već dvadeset godina on je mrtav bez ikakvih
isprava
O koliko ćemo užasno biti razdvojeni i paralelni
O koliko ćemo biti sami u svojim grobovima
Još oko nje oblećem kao noćni leptir oko sveće
I visoke prozore spuštam pred njene noge
Moje srce me drži u zatvoru i vodi pred njenu
kuću
Gde su spuštene zavese nad mojom ljubavlju
Ta žena puna malih časovnika sa očima u mojoj
glavi
Taj anđeo isprljan suncem list vode list vazduha
Ljubomorne zveri oru zemlju i same se zakopavaju
O sunce nađeno među otpacima
Zuje uporednici kao telegrafske žice
Prevrću se golubovi kao beli plakati u vazduhu
I mrtve ih krila godinama zadrzavaju u
visinama
Kao što mene njena obećanja zadržavaju u
životu.
O siroče u srcu što ti brišem suze
Moja nesrećna ljubavi razmeno đubreta
Stidim se dok je ljubim kao da sam sve to
izmislio
Kuća ništavilo na svim prozorima
Sve je dignuto u vazduh
Samo se još nesrećni pesnici kurvinski bave
nadom.
_________________
Bačeno srce uvek nadje svoje mesto.
I onda to bačeno srce više ne plače često.

Van mreže mivka

  • Novajlija
  • *
  • Poruke: 114
Odg: Omiljeni stihovi
« Odgovor #57 poslato: Avgust 31, 2009, 19:35:37 »
Kad sam je drugi put video

Kad sam je drugi put video rekao sam:
“Eno Moje Poezije kako prelazi ulicu.”
Obećala je da će doći ako bude lepo vreme
Brinuo sam o vremenu pisao svim
meteorološkim stanicama
Svim poštarima svim pesnicima a naročito
sebi
Da se kiše zadrže u zabačenim krajevima.
Bojao sam se da preko noći ne izbije rat
Jer na svašta su spremni oni koji hoće da ometu
naš sastanak
Sastanak na koji već kasni čitavu moju mladost.
Te noci sam nekoliko vekova strepeo za tu ženu
tu ženu sa dve senke
Od kojih je jedna mračnija i nosi moje ime
Sad se čitav grad okreće za Mojom Poezijom
Koju sam davno sreo na ulici i pitao:
Gospodjice, osećam se kao stvar koju ste izgubili
Da nisam možda ispao iz vaše tašne.
Ja sam njen lični pesnik kao što ona ima i
lične ljubavnike
Volim je više no što mogu da izdržim
Više od mojih raširenih ruku
Mojih ljubavnih ruku punih žara punih magneta
i ludila
Moj snu kao asfalt izbušen njenim štiklama
Noći za mene sve duža bačena između nas
Ona mi celu krv nesrećnom ljubavlju zamenjuje
Moje su uši pune njenog karmina
Te providne te hladne uši to slatko u njima
Kad se kao prozori zamagle od njenog daha.
Kako je ona putovala pomerao se i centar sveta
Pomerala se njena soba koja ne izlazi iz moje
glave
Šumo vremena šumo ničega ljubavna šumo
Još ne prestaje da me boli uvo
Koje mi je pre rođenja otkinuo Van Gog
To uvo što krvari putujući u ljubavnim
kovertama.
U staklenu zoru palu u prašinu
Plivao sam što dalje ka pustim mestima da bih
slobodno jaukao
Ptico nataložena u grudima što ti ponestaje
vazduha
Radnice po podne na tuđem balkonu
Već dvadeset godina moj pokojni otac ne
popravlja telefon
Već dvadeset godina on je mrtav bez ikakvih
isprava
O koliko ćemo užasno biti razdvojeni i paralelni
O koliko ćemo biti sami u svojim grobovima
Još oko nje oblećem kao noćni leptir oko sveće
I visoke prozore spuštam pred njene noge
Moje srce me drži u zatvoru i vodi pred njenu
kuću
Gde su spuštene zavese nad mojom ljubavlju
Ta žena puna malih časovnika sa očima u mojoj
glavi
Taj anđeo isprljan suncem list vode list vazduha
Ljubomorne zveri oru zemlju i same se zakopavaju
O sunce nađeno među otpacima
Zuje uporednici kao telegrafske žice
Prevrću se golubovi kao beli plakati u vazduhu
I mrtve ih krila godinama zadrzavaju u
visinama
Kao što mene njena obećanja zadržavaju u
životu.
O siroče u srcu što ti brišem suze
Moja nesrećna ljubavi razmeno đubreta
Stidim se dok je ljubim kao da sam sve to
izmislio
Kuća ništavilo na svim prozorima
Sve je dignuto u vazduh
Samo se još nesrećni pesnici kurvinski bave
nadom.

pOTREVI ME lUNJA,..... 8-) :uu:

Van mreže Heretic

  • Ne silazi sa Foruma
  • *****
  • Poruke: 4465
Odg: Omiljeni stihovi
« Odgovor #58 poslato: Oktobar 20, 2009, 21:25:43 »
Meni, jedan jedini, Jesenjin.

...

Nebo vrhnjem preliveno,
Mesec je ko kriška sira,
Ali srce razboljeno
Od te hrane šta da bira?

Ne, ja ne znam gladi ove
Koje krckaju na zubu,
Već veselje i sjaj zovem
Kao mladu svoju sudbu.

Mojih želja plamna reka
Bolnom dušom se talasa,
No i mrtvoga me čeka
Koljivo sa čašom kvasa.

Van mreže NATALI

  • Novajlija
  • *
  • Poruke: 38
Odg: Omiljeni stihovi
« Odgovor #59 poslato: Oktobar 20, 2009, 23:46:03 »
Teodor Iljdefons Galjčinski - Inge Barc

Inge Barč, glumica, posle prevrata nestala
u tajanstvenim okolnostima...
Ovo je slovo o Inge Barč,
u svoj svojoj prostoti
namjenjeno potomcima.

Ona je bila ridja, ali ne sasvim,
neki sjaj joj je na kosi bujao.
Živela je sa Finkom. Fink je bio režiser.
Iz snobizma se komunizma igrao
(ima takvih i kod nas u Mazovjeckoj).
A Inge? Inge je imala u sebi neku draž,nemačku,
onaj akcenat u reči "Mond" (mesec)...
der Mond, im Monde...
A Fink je bio glupak i blondin.

Istorija prosta: upravo sam bio stigao iz
Poljske...
Berlin... Berliiin... dažd...
Gvozdeni Fridrih kao mora srce mi davio ludo...
Dosada i odjednom čudo!
Malo pozorište! Malo srce u podzemlju!
Čuje se pesma: autor, Kurt Tuholski.

Vidim: Inge sedi za klavirom,
peva i svira: Ah kakva mora biti kad ustane!
Ustala je. Grudi je imala male, savršene
i oprostite molim trbuh
tako joj se divno pod haljinom ocrtavao
da počeh vikati Bravo! i drečati: - Živeo trbuh!
a neki Englez na to progundja:
He's gone mad (ovaj je lud).

Prošlo je leto, jesen i zima,
i još proleće i još jedno leto,
i opet jesen puna magle i dima.
(Ja volim jesen eto).
Kad jednog dana čujem ja,
državni udar. Coup d'etat.
Državni udar, uzgred, imao je u sebi nečeg
od zvezde vitlejemske
za kojom se vuklo 3 000 000 madjioničara.

I sve je bilo spremno za scenu:
sedim ja sa Ingom u Tirgatenu,
a jesen u Berlinu. u Tirgatenu,
to su, gospodo moja, takve strune...
Sa drveća magla se dimi,
vetar nizak kao bas
i odjednom Inge: Wiffen Sie waf.
(ona je uvek govorila nekako preko zuba.)
Wissen Sie was? Meni je
dosadilo da živim.

Hm...
Pogledah u nju, cigaretu pušim,
nisam Vispjanjski, ali ipak u duši
ne mogoh ovu njenu izjavu da primim.
Prekasno: revolver nije bio veći od ruže;
Pik! I njene oči počeše da kruže
au - dela, po metafizici nemačkoj.
Neki debeljko je sedio, pivo pio,
nije ni zadrhtao niti se začudio,
jer takvo pik!
To se moglo ubiti najviše kakvo dete.

A zatim je imala još duže trepavice;
leš je mirisao na jesen, na crnu kafu,
na gljive i besmislice.
Barč Inga!
Šteta!
Tvoj talenat je mogao vrediti
mnogo sterlinga.
Inge Barč ! ! !

Vratih se u hotel.
40 lula za jednu noć,soba sva crna od dima...
Ne, to ne može tako;
to je previše prosto: dosadno,
tu treba, da se tako izrazim,
dopisati nekakve komentare
da, šta ja znam, da... krvavi zločini režima,
da je osumnjičena zbog semitizma,
da... mrkva... u logoru... gnjila...
Ma biće to sjajan članak od 300 redova.
(U Poljskoj zvani "kobila".)

Recimo da je to bilo jedne jeseni,
na primer, pre jedno tri godine.
No, i ako urednik ne izmeni,
biće ovako:

"Nije izdržala u zagušljivim stegama režima
Inge Barč, glumica, posle prevrata nestala
u sumnjivim okolnostima..."
A na kraju možda nešto od Rilkea,
o ljubavi,
o samoći koja davi,
a naslov običan: Inge Barč.

Šteta.
Lepa.
Mlada.
Pleća ko somot persijski.

I bilo je u njoj nečeg...
ženskog,
neuhvatljivog,
dalekog,
nečeg što treba hvatati noktima.