37 gostiju, 0 korisnika

Poslednje poruke

Autor Tema: Najlepsi stihovi!  (Pročitano 90599 puta)

Van mreže WingsOfDesire

  • Ne silazi sa Foruma
  • *****
  • Poruke: 4099
Re: Najlepsi stihovi!
« Odgovor #30 poslato: Oktobar 18, 2007, 22:44:39 »
...
« Poslednja izmena: Mart 22, 2011, 23:04:20 by WingsOfDesire »

Van mreže Sephiroth

  • Moderator
  • Ne silazi sa Foruma
  • *****
  • Poruke: 6322
Re: Najlepsi stihovi!
« Odgovor #31 poslato: Oktobar 18, 2007, 23:29:29 »
       DAFT PUNK
"Something About Us"

It might not be the right time
I might not be the right one
But there's something about us I want to say
Cause there's something between us anyway

I might not be the right one
It might not be the right time
But there's something about us I've got to do
Some kind of secret I will share with you

I need you more than anything in my life
I want you more than anything in my life
I'll miss you more than anyone in my life
I love you more than anyone in my life
Neon Genesis Evangelion

Van mreže lunja

  • Moderator
  • Ne silazi sa Foruma
  • *****
  • Poruke: 4498
  • Vredi li...uopste?
    • Lunjin kutak
Re: Najlepsi stihovi!
« Odgovor #32 poslato: Oktobar 19, 2007, 22:42:02 »
Imam ja svoje hodocasce.

ovu nestvarnost trenutka

za snove nedosanjane

ili neumornu budnost

da se pronadjem na obali.

Vec se pribojavam

ako te ne ugledam,

ako te drugi bude

grlio, bolece...
_________________
Bačeno srce uvek nadje svoje mesto.
I onda to bačeno srce više ne plače često.

Van mreže lunja

  • Moderator
  • Ne silazi sa Foruma
  • *****
  • Poruke: 4498
  • Vredi li...uopste?
    • Lunjin kutak
Re: Najlepsi stihovi!
« Odgovor #33 poslato: Oktobar 19, 2007, 22:48:37 »
Sedmi amanet ptici - Mika Antic

Dodjite, mahnuo sam

sidjite da vas poljubim u znak zalosti

ja ne upotrebljavam zube i nemojte se bojati.

Vi ste za mene ionako vec mrtva ptica

najveca tuga koju sam ikada okusio

dodjite, slagao sam ja ne ubijam mrtve stvari.

A ptica rece :vasa je najbolja tehnika

u isto vreme vasa najgora tehnika

onda kad ste me stvarali, vec ste me jednom poljubili

i ostala je ziva rana.

Ne bojim se ja zuba, zubi su meksi od usana

Zubi ujedaju za trenutak, usne za ceo zivot.

Razgovarajmo na rastojanju

ja sam vas san, zar ne?

Moram da budem oprezna:

san nema pravo da se uspava....
_________________
Bačeno srce uvek nadje svoje mesto.
I onda to bačeno srce više ne plače često.

Van mreže lunja

  • Moderator
  • Ne silazi sa Foruma
  • *****
  • Poruke: 4498
  • Vredi li...uopste?
    • Lunjin kutak
Re: Najlepsi stihovi!
« Odgovor #34 poslato: Oktobar 19, 2007, 22:50:04 »
Posmrtni mars klovnova - Mika Antic

Kad umrem
bar sam siguran:
niko se nece dovuci da mi pljune u lice.
Svi cete mi odjednom biti prijatelji
i ko zna kakvo izmisliti priznanje.
Potpuno vas razumem:
mrtvi ljudi nisu zlocinci,
nisu gadovi,
nisu ubice.
Smrt je - pomilovanje.
Smrt je najpristojniji nacin da se ode
bez pozdrava,
bez obecanja,
na miru.
Smrt je invalidnina herojima za amputirane lobanje
i nesanica pepela u kojoj duse trava vetrove ishtu.
Odlaskom se znatno dobija:
plakatiraju covekovo ime i prezime po uglovima
na malo finijem papiru
i svako vas chita,
cita,
kao da ste odjednom postali vrlo vazna izlozba
ili premijera u pozoristu.
Ako to mora da bude u nekakvu jesen,
- neka bude.
Zemlja ne menja boje kao trava i vetar.
Zemlja uvek mirise samo na presne ljude
uporno,
metar po metar,
uporno,
grudvu po grudvu,
zemlja je gluvonemo zgrusano vece
sasuseno i tamno kao pokojne lude.
Zemlja je veliki san o pticama krtica
i zvezdama crva
otecen,
i ako sve to bas mora da bude u nekakvu jesen,
- u redu,
neka bude.
Gledacu kako sunce nagriza drvecu ruke
pa su dlanovi liscca ranjavi i krti,
a mostovi tegle na ledjima topli vetar
sto prve kise najavljuje.
I ako vec svi odlaze
po nekakvom zakonu pomirljivosti i umora,
ucinicu to odjednom,
ne postujuci priglupe i svakodnevne smrti,
nestpljiv da dozivim taj mrak
sto mi se u zenice strmoglavljuje.
I smeskajuci se,
a necu objasniti zasto se smeskam
i sta osecam
dok mi se u raznobojnim klikerima ociju
hiljadu svetlosti menja.
Morate vec jednom shvatiti:
ja samo na sebe podsecam
ovako pijan od snova i proklet od poverenja.
Posle mene slobodno disite
i vi
sa rukama od crepa,
i vi
sa rukama od kolaca.
I prelamajte se u bezbroj nijansi
od crne
od bele,
- nikad me necete stici
jer bio sam drukcija prizma.
Ja sam
ispred nosa svih vrlo postovanih pronalazaca
prvi uspeo da patentiram
pod istim rednim brojem osmeh zanosa
i cinizma.
Ja sam
ispred nosa svoje vrlo cenjene generacije
prvi isao da onjusim oblake
i prvi se namrsten vratio.
I sad znam
da je mudrije uciniti korak van sebe
nego proci milione kilometara
u svojim grudima.
Inace,
bio sam pomalo vanbracno zaljubljen
u vetrenjace
i stanicne restoracije
i posteno sam,
cini mi se,
platio kiriju sto sam ziveo medj ljudima.
Nije mi zao
sto sam ispao naivan
kao dimnjak - sanjalica
koji za zivota ceka da ga proglase za vulkan,
iako nisam bljuvao ni pepeo ni zhar
put oblaka i ptica.
Ja sam vecito cvetao plavo
i to bez razloga plavo
kao jorgovan
u blatu ispred kasapnica.
Ja sam mislio:
dobro,
razmrskajmo usijane celenke o zid,
mozda ce se iz toga izleci nekakvi dani.
Ja sam mislio:
dobro,
sve grobare na bastovanski kurs,
mozda cemo nauciti
na kosti da kalemimo cvet.
Sad mi zbilja vise nicega nije zao
i necu urlati
ni sliniti u rukav ako sutra neko
ko bude pozvan da nisani
- na mene prstom ne nanisani.
Pljujem ja pomalo na vas,
nadmeni buduci.
Da se nismo ovako prljavi grizli i parili,
da nismo ovakvi nakazni pre vas krvarili
i sanjarili,
voleo bih da vidim na sta bi licio
vas okupani,
puderom posuti,
razmazeni svet.
Kad umrem,
samo ce mi biti zao ptica,
jer sve vreme sam sanjao letove,
pa ono drugo za mene nije imalo
narocitog smisla i znacenja.
A vi se nasmejte
kad spuste u raku velikog klovna
i njegove nerazumljive svetove
umorne od zivotnog segacenja.
I neka sve prodje bez molitvi
i rodoljublja.
Ulicarkama
donji ves od kaludjerickih riza!
Nisam bio ni ikona,
ni vojnik,
ni gradonacelnik u provinciji
kome bone decu vaspitavaju.
Cirkusi su bili moja najveca ljubav
i moj najveci patriotizam,
i radjao sam se kad su ginuli,
a umro kad vaskrsavaju.
Vi mozda shvatate:
bio sam tu
da vam prstom na usni napisem osmeh
i na trepavicama suzu u isti mah.
Bio sam razapeta celicna zica
izmedju bivsih koji sve lepo veruju
i buducih koji u svemu traze trik.
Po meni je igrala
balerina sa amputiranom nogom
i kisobranom u ruci,
i svima vam je zastajao dah.
Kazite hvala sto se nisam prekinuo
i zgrusao vreme u crven krik.
Hocu da cujem taj aplauz
kojim ste dlanove raskrvarili
pod ogromnim satorima neba
naduvenim od ridjih vetrova sto oluju obecavaju.
Jer posteno je,
na kraju krajeva,
razumeti komedijase koji su se zbog vas izmotavali.
iako su mogli da sidju u publiku
i da za svoje pare psuju i obozavaju.
Ako sve to mora da bude u nekakvo prolece,
- neka bude.
Belo od kisa
prolece je tek okrecena fabrika etiketa
na granama ispod kojih idemo.
Zalepite mi usput na celo jedan list
i nista vise,
- ako se razumemo.
Ostalo moze da ostane kao i kad sam disao.
Neka se leprsaju suknje i marame.
Nek neko nekom zariva noz u vrat,
i neko nekom i dalje sapuce: draga.
Neka izgleda kao da sam se vrlo uctivo
i diskretno udaljio
i u slivnike prospite svaku drugu smisao.
U desetoj sam leteo na mesec.
U dvadesetoj sam leteo na grudobrane.
U tridesetoj sam odleteo dovraga.
Na kraju:
ne umivajte me, molim vas.
Maramicom mi pokrijte lice
ako vam smeta moja budalasta maska.
I cegrtaljke u sake,
a onda:
orkestar,
molim jedan sasvim tihi jecaj!
Upalite sve ulicne svetiljke i reklame
neka grad izgleda kao arena
pre mog odlaska.
Zar ne primecujete,
gospodo i dame,
da smo u smrti opet nekako samo deca.
Vama ce od naseg poslednjeg kikota
utrnuti rskavica u zglobovima,
a to je,
ustvari,
nasa poslednja naivna sala,
poslednja salva crnog snega
po vasim licima sivim.
I ko zna,
mozda cemo samo svoju prazninu dati na cuvanje
grobovima,
a mi cemo ostati da se cerimo i naricemo
ovde negde u travi,
ovde negde u liscu,
ovde negde pod kamenom i dalje neverovatno zivi.
« Poslednja izmena: Oktobar 20, 2007, 11:24:43 by Vasa »
_________________
Bačeno srce uvek nadje svoje mesto.
I onda to bačeno srce više ne plače često.

Van mreže Lee

  • Moderator
  • Legenda Svrljig.NET-a
  • *****
  • Poruke: 1880
Re: Najlepsi stihovi!
« Odgovor #35 poslato: Novembar 01, 2007, 12:20:43 »
Adrijen- Zak prever

Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Grudva snega
koju si bacio na mene
u Šamoniju
prošle zime
sačuvala sam je
Eno je na kaminu
pokraj svadbenog venca
moje pokojne majke
koju je ubio
moj pokojni otac
što je giljotiniran
jednog tužnog zimskog jutra
ili proletnjeg ...
Grešila sam priznajem
znala sam ostati
duge godine
ne vraćajući se
kući
Ali nikada ti nisam rekla
da je to zato što sam bila u zatvoru
grešila sam priznajem
često sam tukla psa
ali sam te volela

Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
I Vrbova grana
tvoj mali foksterijer
koji je crk'o prošle nedelje
sačuvala sam ga!
Eno ga u frižideru
i ponekad kad otvorim vrata
da uzmem pivo
ugledam jadnu životinju
i to me strašno rastuži!
A ipak to sam ja uradila
jedne večeri da skratim vreme
dok sam te čekala ...
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Sa vrha kule Sen-Žak
bacila sam se
prekjuče
zbog tebe sam se
ubila
Juče su me zakopali
u jedno divno groblje
i mislila sam na tebe
i večeras sam se vratila
u sobu
po kojoj si se šetao go
u vreme dok sam još bila živa
i čekala te

Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
U redu grešila sam
duge godine nisam se vraćala kući
ali sam ti uvek krila
da je to zato što sam bila u zatvoru!
Grešila sam priznajem
često sam tukla psa
ali sam te volela!

Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!



Van mreže lunja

  • Moderator
  • Ne silazi sa Foruma
  • *****
  • Poruke: 4498
  • Vredi li...uopste?
    • Lunjin kutak
Re: Najlepsi stihovi!
« Odgovor #36 poslato: Novembar 28, 2007, 18:54:00 »
VOLIM TE

Sedni.
Ne tu.
Preko puta.
Moram te videti.

Ne, ne prekidaj me.

Cuti.

Pusti me da ti kazem
ono sto sam vec trebala reci.

Kad trebas doci, bojim se tvog dolaska.
Zbog nedolaska.
Jer,
ako kasnis samo pet minuta
srce mi je u dlanu
i moja me ljubav ili mozda strah
boli.

I zato ne smem kasniti.
Vec sutra moze biti kasno.
A nisam ti jos rekla
kako i koliko te volim.

Volim te telom, pokretima, pogledom, dodirima, recima.
Volim te smehom i suzama.
Volim te tugom i brigama.

Ne. Ne gledaj me zastraseno.
Ljubav, ma kakva bila:
neispunjena, sretna, lakomislena i povrsna
prava i zauvek...

Boli.
~~~~~~~

Kad dolazim, pitam se cekas li me.

Bojim se da jednog dana vise ne otvoris vrata.

Bojim se praznog stubista bez mirisa, bez zvuka,
svetla.


A nisam ti rekao:
najvise se bojim vremena koje ne ceka.

A ja kasnim.


Volim te.
I volim sve sto si ti.


Tvoje oci pitajuce.
Tvoj smjesak oprastajuci.
Tvoj korak ohrabrujuci.


Volim tvoju nesigurnost.
I moja je najcesca.


Bore na tvom licu i moje su.


I u tom trajanju ne znam da li sam ucinio sve za tebe
ljubavi moja.


Iskra Tanodi
_________________
Bačeno srce uvek nadje svoje mesto.
I onda to bačeno srce više ne plače često.

Van mreže hiperinflacija

  • Moderator
  • Ne silazi sa Foruma
  • *****
  • Poruke: 6758
  • Sometimes I feel so blue...
    • MY OWN PRIVATE HELL
Re: Najlepsi stihovi!
« Odgovor #37 poslato: Novembar 29, 2007, 19:41:44 »
"Pred mnogim sam vratima čekao
i na mnoga uha šapnuo svoju pesmu.
Htedoh da zavedem mnoge lepe žene...
I uvek kada su se jedna usta predavala,
kad je žeđ bila ugašena, jedna blažena
iluzija u grob je odlazila.
Ostalo bi samo telo u prevarenoj ruci.
Poljupci koje strasno moljah,
duge noći koje grozničavo isčekivah,
na kraju behu moji - kao zgažen cvet,
bez mirisa, nestala bi lepota.
Iz mnogih postelja ustajao sam tužan
kad od žudnje je postajala navika.
Bežeći od užitka tražio sam san,
opet novu želju i svoju samoću!
Taj užitak moje je prokletstvo
jer srećnim me ne čini,
jer svaki san o njoj stvarnost uništava!
Oklevajući, ruku ka novom cvetu pružam,
da novom uhu svoju pesmu šapnem...
Brani se, lepotice moja, zakopčaj haljinu svoju!
Opčini me, muči me. Nikad ne reci Da!"



Ti koja imaš ruke nevinije

"Ti koja imaš ruke nevinije od mojih
i koja si mudra kao bezbrižnost,
ti koja umiješ s njegova čela čitati
bolje od mene njegovu samoću,
i koja otklanjaš spore sijenke
kolebanja s njegova lica
kao što proljetni vjetar otklanja
sjene oblaka koje plove nad brijegom,
Ako tvoj zagrljaj hrabri srce
i tvoja bedra zaustavljaju bol,
ako je tvoje ime počinak
njegovim mislima, i tvoje grlo
hladovina njegovu ležaju,
i noć tvojega glasa voćnjak
jos nedodirnut olujama,
Onda ostani pokraj njega
i budi pobožnija od sviju
koje su ga ljubile prije tebe.
Boj se jeka što se približuju
nedužnim posteljama ljubavi
I blaga budi u njegovom snu
pod nevidljivom planinom
na rubu mora koje huči.
Seći se njegovim zalom. Neka te susreću
ožalošćene pliskavice.
Tumaraj njegovom šumom. Prijazni gušteri
neće ti učiniti zla.
i žedne zmije koje ja ukrotih
pred tobom će biti ponizne.
Neka ti pjevaju ptice koje ja ogrijah
u noćima oštrih mrazova.
Neka te miluje dječak kojega zaštitih
od uboda na pustome drumu.
Neka ti miriše cvijeće koje ja zalivah
svojim suzama.
Ja ne dočekah najljepše doba
njegove muškosti.Njegovu plodnost
ne primih u svoja njedra
koja su pustošili pogledi
goniča stoke na sajmovima
i pohlepnih razbojnika.
Ja neću nikad voditi za ruku
njegovu djecu. I priče
koje za njih davno pripremih
možda cu ispričati plačući
malim ubogim medvjedima
ostavljenim u crnoj šumi.
Ti koja imaš ruke nevinije od mojih,
budi blaga njegovu snu
koji je ostao bezazlen.
Ali mi dopusti da vidim njegovo lice
dok na njega budu silazile nepoznate godine.
I reci mi katkad nešto o njemu
da ne moram pitati strance
koji mi se čude, i susjede
koji žale moju strpljivost.
Ti koja imaš ruke nevinije od mojih
ostani kraj njegova uzglavlja
i budi blaga njegovu snu!"

Vesna Parun
(1922)
« Poslednja izmena: Novembar 29, 2007, 19:44:27 by hiperinflacija »
Ppffmmmppmmfmmmppm fmmmpp fmpmmmpmpppf fmffmmmmmppmpmfpmmmpppppppf :(.

Van mreže lunja

  • Moderator
  • Ne silazi sa Foruma
  • *****
  • Poruke: 4498
  • Vredi li...uopste?
    • Lunjin kutak
Re: Najlepsi stihovi!
« Odgovor #38 poslato: Decembar 06, 2007, 23:56:59 »
 
                        PRVA LJUBAV

                        Nemoj da mi uputiš više
                        nijedan pogled,
                        čak i ako bi smeo.
                        Svaki tvoj pogled samo nove uspomene piše
                        i tiho, nečujno urezuje tvoje ime
                        u neke moje još nerođene rime
                        žute i plave boje,
                        a ja nisam sigurna da li bi ti to hteo.
                        Ne budi moje orkane snene
                        da se neki ne zakovitla iz pene,
                        ponašaj se i dalje kao da ne postojim,
                        i kao što si do sada umeo
                        nastavi da gledaš kroz mene
                        u nedogled
                        iako tu ispred tebe stojim.

                        Nemoj uopšte da me gledaš,
                        zaboravi me.
                        Potroši svoje poglede na one druge,
                        na one što znaju da se kikoću,
                        da od svega naprave važnu temu,
                        na one izgubljene u beskraju
                        što ne znaju za samoću,
                        na one što se trude
                        da uvek nose šminku,
                        na one kojih se sve tiče
                        a tako malo znaju...
                        Gledaj njih,
                        zaboravi mene, klinku,
                        ja nisam takva niti takva mogu da budem,
                        ja sam iz neke potpuno druge priče.

                        Nemoj da mi uputiš više
                        nijedan osmeh.
                        Jedan je dosta.
                        Pomisliću da u tom novom još nešto piše
                        i bojim se, izazvaću podsmeh
                        kod onih kojih se sve tiče...
                        U meni se rodi i osta
                        želja koja klija i raste,
                        i izvija se i trudi
                        da izleti u nebo
                        i nemoguće preraste.
                        I zato nemoj, nemoj nikada više
                        da mi poklonis nijednog smeška.
                        Zamisli da me nema,
                        da ne postojim, tako je bolje.
                        Moram to da te molim jer se bojim,
                        strašno se bojim
                        da je tvoj osmeh samo greška.

                        Pokloni tvoj osmeh tamo nekoj drugoj,
                        i petoj, i sedmoj,
                        pokloni ga onima koje će znati da ga vrate,
                        onima koje ne vole čekanje,
                        kojima nije problem da svojim osmehom uzvrate
                        odmah, bez razmišljanja,
                        a da ga prime još manje.
                        Pokloni ga njima, meni nemoj,
                        jer moj osmeh predugo sanja
                        dok ne ugleda svitanje,
                        predugo čezne da izleti,
                        predugo plete šarene duge,
                        predugo trepti dok ne sine,
                        a za sve to vreme
                        moje usne su neme.
                        Zato me zaboravi
                        jer ja nisam kao te druge,
                        ja sam iz neke sasvim druge šeme.

                        Nemoj da mi uputis vise
                        nijednu reč,
                        čak i ako to želiš.
                        Sve reči mogu da imaju i drugo lice,
                        i šta ako ti to prekasno shvatiš
                        i poželiš da ih vratiš
                        i pričuvaš za neku drugu zgodu
                        kad vidiš šta u mojim očima piše,
                        pa se sneveseliš,
                        a već je kasno, već si ih pustio da odu?
                        Ne, nemoj mi reći ni jednu reč više,
                        bojim se da će i moje reči da poteku
                        izazvane tvojim
                        pa će da se sliju u moćnu reku
                        i da teku i teku...
                        Tako se bojim
                        da će iz mene bujica da provali,
                        da mi neće biti dovoljno sve vreme u našem veku
                        da iskažem sve što smo do sad otćutali.

                        Neka tvoje reči odu na tamo neke
                        očima blizu
                        a mislima daleke,
                        na one što imaju raspletene kose,
                        što uvek slušaju ali retko čuju,
                        na one što se oblače u Rimu i Parizu,
                        na one kojima je važno šta će da obuku
                        i šta će da nose,
                        na one što se stalno utrkuju...
                        Na mene ne bacaj reči,
                        zamisli da ne postojim,
                        jer ja se bojim, strašno se bojim
                        da neće ništa da me spreči
                        jednom kad moja bujica krene,
                        kad se otkači i provali i dotakne sve vaseljene
                        koje nam dele sreću i tuge.
                        Zato te molim, najlepše molim,
                        zaboravi mene,
                        ja sam jaka i sve ću moći da prebolim
                        jer ja nisam i nikad neću
                        biti kao te neke druge.

                        I nemoj, nikada nemoj da me tražiš,
                        čak i ako se osmeliš
                        pa to poželiš,
                        čak i ako se na to odvažiš.
                        Čak i ako ti konačno sine da sam ja Ona,
                        jedina prava samo za tebe,
                        ona jedna od miliona
                        koja ti pruža more tišine
                        i svu silinu uragana
                        u istom trenu.
                        Ne, nemoj da me tražiš,
                        pusti me da sama svoje dane brojim
                        dok postojim,
                        dokle god trajem nekih dana,
                        dokle god moje vreme curi.
                        Nedaj da ti misli na tu stranu skrenu,
                        nipošto nedaj.
                        Ja se neizvesnosti više ne bojim
                        ali bih radije da požurim
                        i da se sakrijem u uspomenu.

                        Potraži one neke druge
                        koje su svikle
                        da nose štikle,
                        koje samo sa debelim slojem šminke postoje,
                        koje još uvek ispredaju prazne priče,
                        koje se još uvek utrkuju da sve vide i čuju,
                        koje nose samo uzdužne pruge
                        jer im samo takve dobro stoje,
                        koje ne pričaju nego se dovikuju...
                        Mene nemoj,
                        mene ne traži
                        jer ja sam samo drhtaj jednog trena,
                        samo kap rose opijena jutarnjom vlagom,
                        samo neizrecivo malo parče istine u laži,
                        i nestalna kao morska pena
                        od koje sam sačinjena.

                        Bojim se, strašno se bojim
                        ako me nađeš
                        da ćemo zajedno da potečemo istom snagom,
                        istom silinom,
                        istom žestinom,
                        i da ću početi da postojim,
                        stvarno postojim
                        od tada pa sve do svog kraja.
                        Probudićeš moje orkane
                        i bujice i reke,
                        moji snovi će da dobiju lice
                        i da ostvare želje daleke.
                        Ali, šta je sve to?
                        Sve će to jednom morati da stane
                        jer kad tad stane sve što jednom krene,
                        jer kratak je ovaj ljudski vek
                        i prolazan poput lepote maja.
                        A ako me ne nađeš,
                        ako me nikada ne nađeš,
                        ja ću imati tebe i ti ćeš imati mene
                        odavde pa do večnosti, zauvek,
                        bez početka i bez kraja.

                        Dragana Konstantinović
_________________
Bačeno srce uvek nadje svoje mesto.
I onda to bačeno srce više ne plače često.

Van mreže lunja

  • Moderator
  • Ne silazi sa Foruma
  • *****
  • Poruke: 4498
  • Vredi li...uopste?
    • Lunjin kutak
Re: Najlepsi stihovi!
« Odgovor #39 poslato: Decembar 07, 2007, 00:16:36 »
 
                                BESNA PESMA

                                Besna sam,
                                danas sam strašno besna!
                                I nema mi pomoći niti leka,
                                tol'ko sam besna!
                                Besna sam na sve moje u kući,
                                i na sav posao što me čeka,
                                i na komšinicu što nije svesna
                                da je bolje da dođe sutra,
                                i na sve one što mi zvrče
                                telefonom od ranog jutra,
                                i na sve one sa interneta.
                                Dan kako ide - sve mi je ljući:
                                sad bih glat mogla s onima što krče
                                one sirote kedrove šume,
                                k'o da su one prava meta!
                                Tol'ko sam danas opako besna
                                da bih se sada mogla potući
                                onako kako samo ja umem
                                sa pola sveta,
                                i pobediti sve od reda
                                ovakva kakva sam, puna jeda,
                                za sve ostalo nepodesna
                                kol'ko sam besna!

                                Danas samo tako strašno besna
                                na sve i svakog oko mene!
                                Tako mi nekad sve kontra krene
                                pa besnim u sebi -
                                jer drugde gde bi',
                                na sve i svakog u okolini!
                                Razbesnela sam se svom strahotom
                                al' stvarno, nije da mi se čini.
                                Besnim na poštara što ne donosi
                                ono što treba u paketu,
                                besnim na gužvu na ulici,
                                i na crveno na raskrsnici;
                                i na onog što na ćošku prosi,
                                i na onog što pamflete nosi
                                i deli svetu;
                                na nasmejane prodavačice
                                i zamajane vaspitačice;
                                na one što nit' dišu nit' mirišu,
                                ali i na ptice u letu
                                i na kišu...
                                I na to sto sam na levu nogu stala
                                kad sam ustala -
                                što mi je zakazala noga desna!
                                I na ceo grad i sve u njemu ljude
                                pa šta bude,
                                tol'ko sam besna!

                                Besna sam,
                                danas sam tako besna
                                na sve geografske širine,
                                i na sve od Vankuvera do Beograda
                                pa opet nazad preko Kine,
                                na sve i svakog ko se tu nađe
                                i na sve njihove u laži zavijene suštine!
                                I na one što dan im je oivičen lepotom
                                pa ne znaju ni za šta ružno
                                il' tužno,
                                i na one one što žive mirnim životom
                                verujući da su čisti
                                svi na listi,
                                i na one što ih nikad ništa loše ne snađe
                                pa ne znaju za beznađe,
                                što ne gledaju bedu
                                i što imaju šta da jedu,
                                što imaju svoje streje
                                a ne tamo neke katakombe,
                                što ih radijator greje
                                i što ne znaju šta su bombe!

                                Besna sam,
                                tol'ko sam besno besna
                                da me prosto iznutra grebe!
                                Besna sam na sve širom sveta
                                a najviše na samu sebe!
                                Što sada jurcam kao kometa
                                beskrajnim svemirom interneta,
                                što tražim da li ću igde da vidim
                                išta što može da razbije mrak,
                                makar i mali, najmanji zrak...
                                Ali - bas ništa...
                                A da l' se sprema?
                                Ne znam al' za sad ničeg nema...
                                Za sad to svetlo k'o da se stidi
                                i svi su dani jednako dugi...
                                A ja sam besna,
                                ocajno besna...

                                A najviše od svega sam besna
                                što sam se bila sama sputala,
                                ja kao i mnogi drugi
                                ogrezli u istom sivom talogu,
                                i što sam do sad samo ćutala!
                                Znam da sam kriva
                                dokle sam živa
                                al' šta sad mogu,
                                šta sada mogu?
                                Sad razaznajem i drvo i šumu
                                al' jednog sam postala vrlo svesna:
                                Iako sad sve jasnije vidim,
                                ja previše odmakoh na svom drumu...
                                Koža mi je moja postala tesna
                                al' ja samo još mogu da budem besna...

                                Zato sam besna!

                               Dragana Konstantinović
..
_________________
Bačeno srce uvek nadje svoje mesto.
I onda to bačeno srce više ne plače često.

Van mreže Lee

  • Moderator
  • Legenda Svrljig.NET-a
  • *****
  • Poruke: 1880
Re: Najlepsi stihovi!
« Odgovor #40 poslato: Decembar 07, 2007, 17:19:13 »
 Bas mi se dopada. Koliko nas je osetilo ovoliki bes!? Pogodilo me, k'o da mi je misli citala dok je pisala.

Van mreže lunja

  • Moderator
  • Ne silazi sa Foruma
  • *****
  • Poruke: 4498
  • Vredi li...uopste?
    • Lunjin kutak
Re: Najlepsi stihovi!
« Odgovor #41 poslato: Decembar 12, 2007, 20:55:08 »
Pričala bih ti o sebi...
Oh, kako bi volela,
da šetamo ulicama grada,
mojom pričom zaneseni.
Toliko toga je u meni,
ali bojim se,
otrovala bih te tugom
i bolom mojim golemim.

Bojim se,
 podsmeha tvog.
Smešno je,
koliko zrela žena,
u sebi ima, sanjalačkog,
 detinjastog...

Pričala bih ti o sebi,
noćnom putniku
sa očima zaljubljenim,
kad lice zrači sreću.


Pričala bih ti,
bez gorčine,
sa nadahnućem
nerazumne duše
 što pati,
drži srce u šaci,
sluša šum vetra,
zujanje pčela
i oseća suton plav,
što grli grad...


Pričala bih ti o sebi...
Da smo danas zajedno,
na klupi gradskog parka,
pod jasminom,
veo po veo,
sa duše,
 rane da skidam...

Pričala bih ti o sebi,
ali bojim se,
plakaću,
a to ne bih smela,
jer samo danas,
bili bi smo zajedno,
pa ko zna kada više,
jer odlazim daleko,
 daleko...


Medju zvezdama,
da provedem večnost,
u radosnom lutanju,
gde se sluti svitanje.

Pričala bih ti o sebi,
iako bi možda bio isti,
kao i svi drugi:
običan prolaznik
u mom životu.
Pričala bih ti o sebi...

 



Potraži me,
u  proleće,
u prvom stidljivom
zračku  sunca,
iza  belih,
paperjastih  oblaka.
Poslat ću ti osmeh.

Potraži me.
Sa neba  što greje,
iz  tog  plavetnila,
smešiće se oči moje,
plavo  zelene,
što te  sa visina  gledaju,
cvetu  pored  tebe,
život  daruju,
a  tvoj  ulepšavaju.

Potraži  me,
na  reveru  kaputa.
Krasit ću ti grudi,
grančicom 
ruzmarina mirišljavog,
za  najsrećnije dane
života tvog,  zakićenog.

Potraži me,
u  proleće,
kad  se sve  budi,
buja  i cveta,
kad  radost,
ko  vihor  struji  žilama
ovoga  sveta.
Biću  tu,
gde  se smeje,
veseli i raduje,
Samo  potraži,
potraži  me...



Latinka Djordjevic
« Poslednja izmena: Mart 19, 2008, 21:31:02 by lunja »
_________________
Bačeno srce uvek nadje svoje mesto.
I onda to bačeno srce više ne plače često.

Van mreže Ficoman

  • Legenda Svrljig.NET-a
  • *****
  • Poruke: 1742
  • " NO PAIN, NO GAIN "
Re: Najlepsi stihovi!
« Odgovor #42 poslato: Decembar 13, 2007, 22:57:02 »


Kemal Monteno
Jedne noci u decembru

Jedne noci u decembru
kad je bila hladna zima
cuvao sam tebe, Branka
cuvao sam naseg sina

Zelio sam puno vina
i orkestar mandolina
zelio sam tvoje oci
da me griju one noci

Ali niceg nije bilo
osim one hladne noci
mislio sam samo, draga
kad cu opet kuci doci

Da u nasem toplom domu
u tisini kraj kamina
ljubim tvoje bjele ruke
ljubim naseg dragog sina



Neverovatno je dobro peva, napisao je devojci dok je bio u vojsci....
 :heart:
" A u ruke Mandušića Vuka, svaka puška biće ubojita.." P.P.Nj.

Van mreže lunja

  • Moderator
  • Ne silazi sa Foruma
  • *****
  • Poruke: 4498
  • Vredi li...uopste?
    • Lunjin kutak
Re: Najlepsi stihovi!
« Odgovor #43 poslato: Decembar 20, 2007, 21:51:23 »
Ne lazem te.
Ja izmisljam
ono sto mora postojati,
samo ga nisi jos otkrio,
jer nisi ga ni trazio.

Upamti: stvarnost je stvarnija
ako joj dodas nestvarnog.

Prepoznaces me po cutanju.
Vecni ne razgovaraju.

Da bi nadmudrio mudrost,
odneguj vestinu slusanja.

Veliki odgovori
sami sebe otvaraju.

Posle bezbroj rodjenja
i nekih sitnicavih smrti,
kad jednom budes shvatio
da sve to sto si disao

ne znaci jedna zivot,

stvarno naidji do mene
da te dotaknem svetloscu
i pretvorim u misao.

I najdalja buducnost
ima svoju buducnost,
koja u sebi cuje
svoje buducnosti glas.

I nema praznih svetova.

To, cega nismo svesni,
nije nepostojanje,
vec postojanje bez nas.

_________________
Bačeno srce uvek nadje svoje mesto.
I onda to bačeno srce više ne plače često.

Van mreže lunja

  • Moderator
  • Ne silazi sa Foruma
  • *****
  • Poruke: 4498
  • Vredi li...uopste?
    • Lunjin kutak
Re: Najlepsi stihovi!
« Odgovor #44 poslato: Decembar 20, 2007, 22:19:46 »

                                PESMA ZA LIDIJU

                        Tebi ne mogu da napišem pesmu. Ne umem. 
                Ne nalazim te rime, ne nalazim te reči...

                        Uz misli upućene tebi tonem u neke modre dubine
                koje kriju uzdasima prošarane tajne obojene živim
                bojama poput onih nemuštih šarenih stvorenja što se
                lenjo vuku peščanim okeanskim dnom uživajući u
                sopstvenoj lepoti... Neke tople struje raznose uzdrhtale
                zajedničke šapate i slivaju se u šuštavim vodopadima
                kroz doline titravih algi i šume iskićene snenim
                koralima... A do ustalasane površine u nestašnim
                skokovima dopiru naša Suncem pozlaćena smejuljenja...

                        Lutam modrim dubinama naših sećanja ponesena
                moćnom zlatastom plimom osećanja i bliskosti... I znam,
                moja plima je i tvoja iako sad živimo na dva kraja
                okeana.

                        Ne brinem, uopšte ne brinem što nemirni talasi na
                površini rađaju vrtloge ćutanja jer su i ta ćutanja naša,
                jer i ti talasi zapljuskuju obe obale. Nije to ni važno. Ta
                talasava površina ionako je samo varljiv odraz treptavog
                noćnog neba okićenog zvezdama koje ti i ja zajedno
                iscrtavamo mislima povezujući zvezdu po zvedu u samo
                nama razumljiva sazvežđa. I ta sazvežđa, te čežnjive
                misli isprepletane u večnost, uranjaju kroz vrtloge naših
                ćutanja u istu modrinu koju smo ti i ja stvorile i od koje
                smo obe sazdane...

                        Šta još da ti kažem? Sve što poželim da ti prenesem
                već se nalazi u našim dubinama nevešto maskiranim
                ustreptalim zvezdanim odsjajem koji se nazire kroz ples
                tog nemirnog, talasavog pokrivača.

                        Izvini ali tebi stvarno ne mogu da napišem pesmu.
                Jednostavno... ne umem...

                                Dragana Konstantinović
_________________
Bačeno srce uvek nadje svoje mesto.
I onda to bačeno srce više ne plače često.