Najlepsi stihovi!

[funny!]

Gradinar - Rabindranat Tagore
Nikada ne kažeš reč koju bi trebalo.
Da te ne bih ocenio, izmičeš mi na hiljadu strana.
Da te ne bih pomešao s mnogima, stojiš odvojeno.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
nikada ne ideš putem kojim bi trebalo.

Tvoj prohtev veći je od prohteva drugih, zato ćutiš.
Pritvornom ravnodušnošću ne haješ za moje darove.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
nikada ne uzimaš što bi trebalo.

[Sale]

NE DAJ SE INES

Ne daj se Ines
Ne daj se godinama, moja Ines
drukčijim pokretima i navikama
Jer još ti je soba topla
prijatan raspored i rijetki predmeti
Imala si više ukusa od mene
Tvoja soba, divota
Gazdarica ti je u bolnici
Uvijek si se razlikovala
po boji papira svojih pisama, po poklonima
Pratila me sljedećeg jutra oko devet do stanice
I ruši se zeleni autobus tjeran jesenjim vjetrom
kao list niz jednu beogradsku padinu
U večernjem sam odijelu i opkoljen pogledima
Ne daj se mladosti moja, ne daj se Ines


Dugo je pripremano naše poznanstvo
I onda slučajno uz vruću rakiju
i sa svega nekoliko rečenica, loše prikrivena želja
tvoj je način gospođe i obrazi seljanke
prostakušo i plemkinjo moja
Pa tvoje grudi, krevet
i moja soba obješena u zraku kao naranča
kao naranšasta svjetiljka nad zelenom i modrom vodom Zagreba
Proleterskih brigada 39, kod Perković
Pokisla ulica od prozora dalje i šum predvečernjih tramvaja
Lijepi trenuci nostalgije, ljubavi i siromaštva
Upotreba zajedničke kupaonice
I "Molim Vas, ako netko traži…"


Ne daj se Ines
Evo me ustajem tek da okrenem ploču
Da li je to nepristojno u ovakvom času
Mozart, Requiem, Agnus Dei
Meni je ipak najdraži početak
Raspolažem s još milion nježnih i bezobraznih podataka naše mladosti
koja nas pred vlastitim očima vara, i krade, i napušta…


Ne daj se Ines
Poderi pozivnicu, otkaži večeru, prevari muža
odlazeći da se počešljaš u nekom boljem hotelu
Dodirni me ispod stola koljenom
Generacijo moja, ljubavnice


Znam da će još biti mladosti,
ali ne više ovakve - u prosjeku 1938
Ja neću imati s kim ostati mlad ako svi ostarite
I ta će mi mladost teško pasti
A bit će ipak da ste vi u pravu
Jer sam sam na ovoj obali
Koju ste napustili i predali bezvoljno
A ponovo počinje kiša, kao što već kiši u listopadu na otocima
More od olova i nebo od borova
Udaljeni glasovi koji se miješaju
Glas majke, prijatelja, kćeri, ljubavnice, broda, brata
Na brzinu pokupljeno rublje pred kišu
I nestalo je svjetla s tom bjelinom
Još malo šetnje uz more i gotovo
Ne daj se Ines

Arsen Dedic

video klip 'Ne daj se Ines', recituje Rade Serbedzija:

http://www.youtube.com/watch?v=gjDwiMZVYRE&mode=related&search=
	Small | Large

Obavezno pogledati !!!

[hiperinflacija]

CEKAJ ME / Konstantin Simonov/

Čekaj me, i ja cu doći,
samo me čekaj dugo.

Čekaj me i kada žute kiše
noći ispune tugom.
Čekaj me i kada vrućine zapeku,
i kada mećava briše,
čekaj i kada druge nitko
ne bude čekao više.

Čekaj i kada čekanje dojadi
svakome koji čeka.
Čekaj me, i ja ću sigurno doći.
Ne slušaj kad ti kažu
kako je vreme da se zaboraviš
i da te nade lažu.

Nek poveruju i sin i mati
da više ne postojim,
neka se tako umore čekati
i svi drugovi moji,
i gorko vino za moju dušu
nek piju kod ognjišta.
Čekaj i nemoj sesti s njima,
i nemoj piti ništa.

Čekaj me, i ja cu sigurno doći,
sve smrti me ubiti neće.
Nek kaže ko me čekao nije
Taj je imao sreće!

Ko čekati ne zna, taj neće shvatiti,
niti će znati drugi
da si me spasila ti jedina
čekanjem svojim dugim.

Nas dvoje samo znaćemo kako
preživeh vatru kletu -
naprosto, ti si čekati znala
kao niko na svetu...

[lunja]

Volim te o krijem te u kavezu od samog sebe
i ne smem ti videti lice samo sa velikih razdaljina.
Gde je sada savest?Sutiram te i guram i zatvaram u celije.
Onda se krisom napajam iz tvojih izvora,tada me nema tada te
ljubomorno cuvam u svojim mislima....
moja i suvise velika paznja te lako izgubi,
tada lutam sam i trazim te po bezimenim orbitama.
Tada se sve opet pretvori u prah i pepeo.
Ostaje samo ono volim te...
Iznova opet i svaki put sve teze i teze...
Volim te ja......

[lunja]

Arsen Dedić -Poslije ljubavi

Poslije ljubavi

ostaju telefonski brojevi koji blijede

Poslije ljubavi

ostaju čase sa ugraviranim monogramima

ukradene po boljim hotelima

Poslije ljubavi

ostaje običaj da se bijelo vino nalijeva u dvije čaše

i da crte budu na istoj visini

Poslije ljubavi

ostaje sto u kavani i začuđen pogled konobara

što nas vidi sa drugima

Poslije ljubavi

ostaje na usnama metalni okus promašenosti

i adrese pozajmljenih soba od 4 do 6

Poslije ljubavi

ostaje rečenica – dobro izgledaš ništa se nisi promijenila,

javi se ponekad

imaš još moj broj

Poslije ljubavi

ostaju tamne ulice kojima smo se vraćali

poslije ljubavi,

ostaju melodije sa radija koje lagano izlaze iz mode,

ostaju tajni znaci,

ljubavne šifre,

ostaje tvoja strana postelje

i strah da će neko iznenada doći,

spuštena slušalica kada se javi nečiji tuđi glas,

hiljadu i jedna laž.

Poslije ljubavi

ostaje rečenica: „Ja ću prva u kupatilo"

i odgovor: „Zar nećemo zajedno?"

„Ovaj put ne"

Poslije ljubavi

ostaju saučesnici,

čuvari tajne koja nije više tajna,

ostaje laka uznemirenost kada u prolazu udahnemo

poznati parfem na nepoznatoj ženi.

Poslije ljubavi

ostaju nepotpisane razglednice Venecije i Amsterdama,

prepune pepeljare,

prazno srce,

navika da se pale dvije cigarete istovremeno,

fotografije snimljene u prolazu,

zagubljene ukosnice,

taksisti koji nas nisu voljeli

i cvjećarke koje jesu.

Poslije ljubavi

ostaje povrijeđena sujeta.

Poslije ljubavi

ostaju drugi ljudi i druge žene.

Poslije ljubavi

ne ostaje ništa.

[Lee]

Nocas bih mogao napisati najtuznije stihove.

Napisati, na primer: Noc je posuta zvezdama,
trepere modre zvezde u daljini.

Nocni vetar kruzi nebom i peva.

Nocas bih mogao napisati najtuznije stihove.
Voleo sam je, a katkad je i ona mena volela.

U nocima kao sto je ova drzah je u svom narucju.
Ljubio sam je toliko puta pod beskrajnim nebom.

Volela me je, a katkad sam i ja nju voleo.
Kako da ne volim njene velike, nepomicne oci.

Nocas bih mogao napisati najtuznije stihove.
Misliti da je nemam, osecati da sam je izgubio.

Slusati beskrajnu noc jos beskrajniju bez nje
I stih pada na dusu kao na pasnjak rosa.

Nije vazno sto je moja ljubav nije mogla sacuvati
Noc je posuta zvezdama a ona nije uz mene.

To je sve. U daljini neko peva. U daljini.
Dusa je moja nesretna sto ju je izgubila.

Moj pogled je trazi kao da je zeli pribliziti.
Srce je moje trazi, a ona nije uz mene.

Ista noc u belo ovija ista stabla.
A mi, oni od nekad, vise nismo isti.

Vise je ne volim, sigurno, a koliko sam je voleo!
Moj glas je trazio vetar da dodje do njenog uha.

Drugome. Pripasce drugome. Kao pre mojih poljubaca.
Njen glas, njeno sjajno telo. Njene beskrajne oci.

Vise je ne volim, zaista, ili mozda je ipak volim?
Ljubav je tako kratka a zaborav tako dug.

Jer sam je u nocima kao sto je ova drzao u svom narucju,
dusa je moja nesrecna sto ju je izgubila.

Iako je to poslednja bol koju mi zadaje
a ovo poslednji stihovi koje pisem za nju.


         iz zbirke 'Dvadeset ljubavnih i jdna ocajna pesma'
                    Pablo Neruda

[zarej]

RAZMIŠLJAM - Hladno Pivo

Tvoje se usne pokreću netko isključio je ton
Ponekad kimnem glavom kao dokaz da sam tu
Riječi ti nadolaze poput lavine
Zatrpan u njima zurim ti u dekolte

I razmišljam da li ti tijelo vrijedi Ovoliko mučenja.

S vremena na vrijeme govorim što želis čuti
Da bitno mi kod žene je kakva je u duši
Znojim se dok pokušavam biti zabavan
Al' čini mi se da me gledaš preko ramena

I razmišljam da li ti tijelo vrijedi Ovoliko mučenja.

Pričekaj da dolijem jos malo hrabrosti
Jer trijezan nemam m*** da ti kažem što mislim
S promilima mi raste samopouzdanje
Strah od poraza uvijek me zablokira

Dok razmišljam da li ti tijelo vrijedi Ovoliko mučenja.

[G-o-s-t]

Nocas bih mogao napisati najtuznije stihove.

Napisati, na primer: Noc je posuta zvezdama,
trepere modre zvezde u daljini.

Nocni vetar kruzi nebom i peva.

Nocas bih mogao napisati najtuznije stihove.
Voleo sam je, a katkad je i ona mena volela.

U nocima kao sto je ova drzah je u svom narucju.
Ljubio sam je toliko puta pod beskrajnim nebom.

Volela me je, a katkad sam i ja nju voleo.
Kako da ne volim njene velike, nepomicne oci.

Nocas bih mogao napisati najtuznije stihove.
Misliti da je nemam, osecati da sam je izgubio.

Slusati beskrajnu noc jos beskrajniju bez nje
I stih pada na dusu kao na pasnjak rosa.

Nije vazno sto je moja ljubav nije mogla sacuvati
Noc je posuta zvezdama a ona nije uz mene.

To je sve. U daljini neko peva. U daljini.
Dusa je moja nesretna sto ju je izgubila.

Moj pogled je trazi kao da je zeli pribliziti.
Srce je moje trazi, a ona nije uz mene.

Ista noc u belo ovija ista stabla.
A mi, oni od nekad, vise nismo isti.

Vise je ne volim, sigurno, a koliko sam je voleo!
Moj glas je trazio vetar da dodje do njenog uha.

Drugome. Pripasce drugome. Kao pre mojih poljubaca.
Njen glas, njeno sjajno telo. Njene beskrajne oci.

Vise je ne volim, zaista, ili mozda je ipak volim?
Ljubav je tako kratka a zaborav tako dug.

Jer sam je u nocima kao sto je ova drzao u svom narucju,
dusa je moja nesrecna sto ju je izgubila.

Iako je to poslednja bol koju mi zadaje
a ovo poslednji stihovi koje pisem za nju.


         iz zbirke 'Dvadeset ljubavnih i jdna ocajna pesma'
                    Pablo Neruda

Izvini što ću staviti još jednom ovu pesmu, ali ovo je pesma koju najviše volim i držim je u srcu godinama. Prevod koji ja imam je možda malo bolji (mada ja mislim da je mnogo bolji) pa zato, evo je opet:   

Ljubavna priča

Mogao bih pisati stihove još tužnije ove noći...
Napisati, na primer: Noć je osuta zvezdama i u daljini cvokoću zvezde.

Noćni vetar bludi po polju i peva...
Mogao bih pisati stihove još tužnije ove noći.

Voleo sam je, a ponekad i ona je volela mene.
U noćima kao što je ova, bila je u mom zagrljaju.

Toliko je puta poljubih pod beskrajnom kapom nebeskom.
Volela me je, a ponekad, voleo sam i ja nju.

Ko ne bi voleo te oči krupne i sigurne?
Mogao bih pisati stihove još tužnije ove noći,
i misliti kako je nemam i kako je izgubih...

Slušam beskrajnu noć, bez nje još beskrajniju,
a stih pada na dušu kao na livadu rosa...

Šta mari što moja ljubav ne mogaše da je sačuva?
Noć je osuta zvezdama, a ona samnom nije.

To je sve. U daljini nečija pesma. U daljini...
Moja duša se ne miri s tim što sam je izgubio.

Kao da je žele privući, moje je oči traže,
srce je moje traži, a ona samnom nije...

Ista je noć u kojoj se isto drveće belasa...
Mi nekadašnji, već nismo ono što besmo...

Već je ne volim sigurno, al` kako je voleh...
Moj glas je tražio vetar da bi joj do uha stigao...

Već je ne volim... sigurno, ali je i volim... možda?
U noćima kao što je ova, bila je u mom zagrljaju.

Moja se duša ne miri s tim da sam je izgubio,
mada je ovo poslednji bol koji mi nanosi,
i ovo poslednje reči koje joj upućujem...

(Pablo Neruda)

[G-o-s-t]

Ili u originalu:         

POEMA XX

Puedo escribir los versos más tristes esta noche.

Escribir, por ejemplo: "La noche está estrellada,
y tiritan, azules, los astros, a lo lejos."

El viento de la noche gira en el cielo y canta.

       Puedo escribir los versos más tristes esta noche.
Yo la quise, y a veces ella también me quiso.

       En las noches como ésta la tuve entre mis brazos.
La besé tantas veces bajo el cielo infinito.

       Ella me quiso, a veces yo también la quería.
¡Cómo no haber amado sus grandes ojos fijos!

Puedo escribir los versos más tristes esta noche.
Pensar que no la tengo. Sentir que la he perdido.

       Oír la noche inmensa, más inmensa sin ella.
Y el verso cae al alma como al pasto el rocío.

¡Qué importa que mi amor no pudiera guardarla!
La noche está estrellada y ella no está conmigo.

Eso es todo. A lo lejos alguien canta. A lo lejos.
Mi alma no se contenta con haberla perdido.

Como para acercarla mi mirada la busca.
Mi corazón la busca, y ella no está conmigo.

La misma noche que hace blanquear los mismos árboles.
Nosotros, los de entonces, ya no somos los mismos.

Yo no la quiero, es cierto, pero cuánto la quise..
Mi voz buscaba al viento para tocar su oído.

De otro. Será de otro. Como antes de mis besos.
Su voz, su cuerpo claro. Sus ojos infinitos.

        Ya no la quiero, es cierto, pero tal vez la quiero.
Es tan corto el amor, y es tan largo el olvido.

Porque en noches como ésta la tuve entre mis brazos,
mi alma no se contenta con haberla perdido.

Aunque éste sea el último dolor que ella me causa,
y éstos sean los últimos versos que yo le escribo.

Pablo Neruda, poeta chileno (1904-1973)

[Lee]

 Divno!!!  Nekada sam imala tu zbirku u prevodu Zvonimira Goloba i bila mi je zaista  veoma draga ali je neko pozajmio i vise je nikada nije vratio.  Mrzim kad mi to neko uradi. Ako ti nije tesko, napisi mi ko je prevodilac stihova koje si napisao. Meni je ta pesma najdraza ljubavna pesma

[G-o-s-t]

Žao mi je, ali ja ne znam čiji je ovo prevod...    Kažem, ovu pesmu imam već 100 godina, dobio sam je tada od jedne drage osobe i nikada više nisam naišao na taj prevod...

[lunja]

NIČIJA

Žene se dele na ničije, nečije i svačije.

Ti si naišao na ničiju.

Bolje bi mnogo bilo da si naišao na nečiju.

Jer nečija je nečija,

navikla je da pripada,

pa kako je jednom bila nečija,

može postati i tvoja.

A ova što je vazda ničija,

ni na šta nije navikla.

Nije ni morala da se navikava.

A ti misliš - dobro je:

ničija je slobodna.

Pa, ničija je baš i ničija

zato što tako voli slobodu

i što nikad ne bi postala nečija.

Svačija je isto nečija,

samo što je previše nečija,

ali uz dobre razloge

može postati umereno nečija,

pa opet može postati samo tvoja.

Pa čemu onda osmeh što sam ja ničija

kad je to, zapravo, najgore što može da ti se desi?

[lunja]

..."Posadila sam ruže u tvoje čizme,
Iz tvoga šešira raste mi šeboj.
Dok te čekam, u svojoj jedinoj
I večitoj noći, po meni veju dani
Kao komadići pocepanog pisma.
Sastavljam ih i sričem slovo po slovo
Tvoje ljubavne reči.
Ali, pročitati malo šta mogu, jer
Ponekad se pojavi nepoznati rukopis,
I uz tvoje pismo zapadne komadić -
Nekog drugog pisma,
Umeša se u moju noć neki tuđi dan,
I tuđe slovo.
Čekam kada ćeš doći i kada pisma i dani
Više neće biti potrebni.
I pitam se:
Da li će mi i tada pisati onaj drugi,
Ili će biti i dalje noć?"...


M.Pavić - Hazarski rečnik -

[Nikola Jovanovic]

Vera Pavladoljska
Matija Bećković 

Lukavica je htela da me nadlukavi
Punio se mesec u avgustu kao lokva
Ispaljivane pune duge preko jezera i glava
Na radilištima u rudnicima boksita
Ubeđivao sam nepoznate ljude
U tvoje ime
Vera Pavladoljska

Grešile su pijane ptice u prostoru
Prepelica je kljunom gore okretala
Svest je mrčala među liticama
Gonjen točilima kršima i gubom
Do grla u živom blatu mislio sam
Koliko si me volela
Vera Pavladoljska

Mrak je u mraku sjao kao životinja
Grom u lancima čamio za brdima
Molio sam za sluh fizičkih radnika
Divio se njihovom surovom apetitu
Zaklinjao jednog gluvonemog mladića
Da izgovori tvoje ime
Vera Pavladoljska

Ceo dan u nebu izgoreo mesec
Pod lažnim imenom leči svoj pepeo
U mrcavi među dvojnicima
Dok muzika sneg u uši ubacuje
Kleo sam se u obe ruke naročito desnu
Da te nisam voleo
Vera Pavladoljska

Udvarao se nepoznatoj devojci
U kanjonu Tare kod Kolašina
Govorio istine na svim jezicima
Žario i palio da ih poveruje
Dok je ćutala sećao sam se
Da si mi najkrupnije laži verovala
Vera Pavladoljska

Pevao je slavuj sa grlom grlice
Sve na svetu me na te podsećalo
Hvalio sam se da si luda za mnom
Cela plaža da ti se uzalud udvara
Kako te teram da ideš iz glave
I kako nećeš
Vera Pavladoljska

Kulo crnog žara pod slepim očima
Zarazna zvezda sve i svašta saždi
Dok mi se padobran nije otvarao
I kad sam u zavičajne bezdane padao
Pričali su da te zovem iz sveg glasa
Al nisam priznavao
Vera Pavladoljska

Ronio u najdublje bežao u gore
Da te glasno zovem da niko ne čuje
Bio sujeveran - pitao prolaznike
Kako tvoje lice zamišljaju
Čeznuo da ceo dan prolaziš kraj mene
Pa da se ne okrenem
Vera Pavladoljska

Na ljubavnoj promaji između dve zvezde
Nevidljivi uhoda ima nešto protiv
Žeđ za rakijom je slična fantaziji
U teretnom kamionu koji juri snegu usred leta
Bile su dve usne nepismenih žena
Po ugledu na tvoje
Vera Pavladoljska

Po nevremenu sam lovio na ruke
Med zlatnih meridijana u vodi
Opisivao oči jedne žene mesec dan
U vozovima bez reda mnoge saputnice u prolazu
Ubedio da su mi sve što imam u životu
Misleći na tebe
Vera Pavladoljska

Pita za mene metak lutalica
Sada me pogrešno traži oko zemlje
Vučen tajnim magnetom mog čela
Napija mesec da prokaze gde sam
Zlostavlja mora kuša vazduh i podmićuje
Ti ćeš me izdati
Vera Pavladoljska

Traje monotona biografija sunca
Sve sijalice gore usred dana
Slovoslagači su srećni dok ovu pesmu slažu
Vazduh ne shvata da sam sebe bombarduje
Jedan od vlašića sklon je porocima
I jedni i drugi vetrovi te ogovaraju
Nekoliko država tvrdi da si njina
Ti si na svoje ime ljubomorna

Kablogrami se u dubokoj vodi kvare
Niko ne zna gde su slova tvog imena
U mrtvim i lažnim jezicima u pogrešnim
naglascima
U rukopisu zvezda po nekoj samoj vodi
Ko će uhvatiti sjaj samoglasnika
Koje ptica kuka
Vera Pavladoljska

[Nikola Jovanovic]

Fascinantno je to sto Vera Pavladoljska nije fikcija, vec je prava (nazalost, danas pokojna) njegova velika ljubav, kasnije zena, majka njegove dece...

Inace, veceras (petak, 19:30) Matija Beckovic recituje svoju poeziju i predtavlja svoju novu knjigu u maloj sali NKC. Idem da ga slusam.